(После данашњег сусрета са Владаном Пантелићем, у мојему врту за тиховање, догоди се и овај лирски запис, произишао, очито, из суштаства нашег разговора са сврхом и смислом.)

Време једино могу да разумем као Вечно Сада.

Као безкрајан низ садашњих тренутака сливених у само један тренутак Вечности.

И Прошлост и Будућност јесу Безкрајна Садашњост.

Све митове и бајке, све легенде и скаске, све повести и предања, доживљавам као Сећање на Будућност, као Дневник Садањег Тренутка.

Богови и Преци живе у Садањем Тренутку.

Они нису били негде, они неће бити негда – они јесу, управо Овде и Сада!

Изван Вечног Тренутка ни Времена нема.

Ми живимо само у Садањем Тренутку, и када изиђемо из Садањег Тренутка тада и из Живота излазимо.

(На Истеру, четвртог дана месеца брезовог луга, 7526. године.)