О, ви, далека звездана јата!

Како је болно у свету људи,

и како је тужно бити човек,

кад нигде човека више нема!

О, ви, далека звездана јата!

Поћи ћу за вама на пут далек,

 на пут далек без повратка,

 с ону страну свих ужаса,

 свих грозота и страхота,

 света овог од опсена –

тужног света

што нестаје!

О, ви, далека звездана јата!

Часак један причекајте,

да ми крила ојачају,

да упоред с вама пловим

за даљине од пурпура!

 

а!