У оно праисконо време, у време тајинства и
девичанства, људи су обитавали и живели у Природи.
Они су се звали Праисконцима, Горштацима,
Правасељенцима.
Живели су сагласно и саобразно са Природом, били су
једно битије и једно суштаство са свим бићима што у
Природи бивствују!
Следили су сунчеву осу, божанску усправницу,
низводећи Небо на Земљу, и узводећи Земљу пут Неба.
Они који су силазили у низине и подизали утврде
и градове, деловали су чудно и уврнуто у очима
Горштака Праисконаца.
У градовима се рађао блуд и порок, у градовима су
људи губили онај праискони, природни, божански
ореол, губили су чедност и честитост, губили су образ
и завет својих великих предака.

Све је ово, као мисао, као осећање и као сневање на
јави, пролазило кроз моје битије, док сам седео на
високој стени, понад слапова и букова Великог Рзава,
на месту за тиховање код Васковића воденице, а на два
часа лаганог хода од Ариља.
Сваки човек има своју реку. Реку својега живота!
Тако је од Праискони бивало.
Рзав је прва моја река, река мојега детињства.

Од те сам реке много научио, на тој сам реци многе
снове и будан одсневао.
Ту сам реку заволео, и та је река мене заволела!

Легао бих на камену плочу тик уз реку, и препустио
се жуборењу воде, воде сјајне и бистре попут суза
горских.
Зурио бих у тајинствено плаветно небо, између модрих
букових крошања, и одмах бих угледао, високо
горе, самотног орла, како лебди и плови, у сунчевом
лучезару.
Од детета сам заволео орлове, а не умем да објасним
зашто!
Од детета сам и вукове заволео, а ни то не умем да
објасним зашто!
Волео сам лети да слушам кликтај орлова, а зими, кад
снези завеју, волео сам да чујем завијање вукова негде
у даљини снежнога горја.
И после многих година, кад год дођем у Ариље, право
на Рзав одем.
Ако се не сретнем са Рзавом, као да и нисам дошао у
Ариље!

Само Ариље, за мене је, од детета, некако било,
истовремено, и тајинствено и чудесно!
Било ми је тајинствено и чудесно само његово име!
А онда сам, наједном, изненада, појмио!
Ариље је уистини Јариље!
Где год, по Србији, само мало загребеш, наићи ћеш на
ВедСрбе, на ПраСрбе!
Ариљци воле свој Рзав, Ариљци се поносе својим
Рзавом!

Сваки Ариљац доживљава Рзав као своју реку, као реку
својега живота.
Дивим се Ариљцима, који су пре десетак година успели
да одбране Рзав!
Да одбране Рзав од оних којима Рзав, којима свеколика
Природа, ништа не значи!
Од оних који и Рзав и свеколику Природу, виде само
као средство за грабеж и пљачку, као профит!
Профит је реч коју са гађењем изговарам!
То је реч коју најчешће користе дебили и паразити, они
који себе сматрају успешним пословним људима!
Највише волим да пешачим уза сам ток Рзава, од ушћа
према извору, и да све време слушам жубор што древну
повесницу беседи; да седим поред водапада, слапова
и букова и да се, уз праисконо тиховање, спустим до
најдубљег суштаства својега бића, до онога места у
суштаству, где Пра Васељена и Ја бивамо једно биће и
једно суштаство!
Има тренутака када не знам, да ли ја сневам да сам
Разав, или, пак, Рзав снева да је моја душа!