Ништа тако свирати не уме,

бајну свирку од Искони плаве,

ко нада мном тополе кад шуме,

 кад под ветром повијају главе.

Свирале су тополе над водом,

сетну свирку једне кишне ноћи,

док сам млађан киснуо под сводом –

јер је драга рекла да ће доћи.

Бејаше то у једно пролеће,

 кад ја бејах још млад, зелен соко;

 ни те ноћи, ни ноћи следеће –

 никад више не виде је око!

Од тада је прошло много лета.

 Као некад, али седих власи,

седим сетан испод тих дрвета,

и још чекам, да ми се огласи.

Ништа тако свирати не уме,

бајну свирку од Искони плаве,

ко нада мном тополе кад шуме,

кад под ветром повијају главе.

(Велики Гај, једно банатско село наспрам Вршачког горја, у пролеће 7520.)