За Олгу Павков, песникињу из Великог Гаја.

Над класјем зрелога жита,

лепрша дашак вечерњи.

Из поља далека у сутон,

подно румена обзорја,

на дашку вечерњем кидана,

допире сетна песма.

После многих минулих лета,

опхрван тугом од века,

стазом која према селу води,

лагано корачам,

подно високих топола.

Сетна песма из даљине,

и жуборење топола у висини,

сливају се, гле,

у дивотан склад сутона!

Застајем,

и зурим,

у огроман,

румен и жут Месец

што над горјем изгрева.

Што ближе знаноме селу,

срце све јаче бије,

и сета у души

све дубља бива.

После многих лета

што минуше,

у селу роднога дома,

ја сам туђинац

на земљи предака својих.

ПЕСНИКОВА НАПОМЕНА

С песникињом Олгом Павков похађао сам основну школу у Великом Гају, од првог до осмог разреда.

По завршетку основне школе, наши се путеви разиђоше, како то, и иначе, свагда и увек бива.

Олгина је лирика топла и сетна, управо онаква каква је и њена песничка душа.

Иако се многих лета нисмо видели, радо се, и са сетом, у тренуцима тиховања, присетим Олге Павков, чије песничке снове и сам вазда сневам.

(Велики Гај у пролеће: снимак из поља начинио Иван Савков.)