Постоји једна противученост над свим васељеним противуречностима, један парадокс над свим космичким парадоксима, а то је Човек Сам Собом.

Наиме, Човек је једино Биће, међу свим савршеним бићима (јер савршено је све што је Творац створио), које је, истовремено, и савршено и недовршено.

Савршен је по Својој Природи, а недовршен по Својој Свесности-Свести, по Свом Стваралачком Духу.

Сва ина бића су у исти мах и савршена и довршена, само је Биће Човек остало недовршено.

Све Човекове патње и душевне боли, све муке и невоље, све свагдање несреће и трагедије происходе, гле! из тога, што је, истовремено, и савршен и недовршен, што Као Биће Сушто није довршен у Свом Савршенству.

Када би Човек у Свом Савршенству још био и довршен, тада би се из смртности узнео у бесмртност, из пролазности у Вечност и, надасве, тада би се сврстао међу Небеске Житеље.