Светлана Рајковић: Када глас утихне…
Када глас утихне,
и човек рећи не може,
оне речи,
које га буде,
које,
као војска стоје у реду и чекају да крену,
да на светлост дана изађу и удахну живот свему,
тада,
горак укус лажи,
која се просу у етар,
загади душу сваком ко их саслуша.
Истина боли,
боле речи које стоје,
боли срце,
боли…
Када истина остане у срцу,
она не уме сама да изађе!
Остављена истина,
као загрижена јабука почиње да трули,
и,
нестаје заједно са срцем,
у болу јецајући за светлом дана.
Бол,
та машина уништења,
коју створи лаж,
само истином се уништава,
истином,
коју доби човек да је збори,
као дар,
Богова!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 