Има тренутака… кад осећам праискони умор… умор од живота!

Кад ми се чини, да дуго и предуго боравим у свету, те да више нисам за свет.

Заиста, има таквих тренутака – а то је управо овај тренутак! – кад ми се, уистини, чини, да би на моје земаљске године требало дописати макар још једну нулу!

Јер, дуго и предуго траје мучење и успињање у свету омаја, привида и опсена.

Умори се вилењак у свету људи, од свега се умори вилењак у телу човечјем, па и од самог живота,који се, гле! без престанка понавља: из дана у дан, из часа у час, из трена у трен…

Има тренутака… који су од вечности дужи!