Никада ми ништа не радимо само за себе.

Ма шта год радили, чинили, мислили, осећали или говорили, увек је то како за нас тако и за Све, за Род.

У свакој нашој мисли, речи или делу учествује свеколика Васељена, учествују сва бића сушта из свих видљивих и невидљивих светова.

Онај ко каже: ја пишем песме само за себе, тај несвесно лаже и себе и друге.

Јер, све што је написано на једном месту, записано је, истовремено, и на свим местима диљем и широм Васељене, у свим сазвежђима и звезданим јатима, у свим световима, у Акаши.

Све што мислимо да је тајно и скривено, то је већ јавно и откривено!

И, стога, ако већ пишеш песме, онда их и објављуј, не скривај их, не скривај ни своју душу ни своје песме!

Од Творца ти је и Васељене дано да пишеш поезију, па зашто је онда тајиш и скриваш?!

Више таштине има у скривању, него у откривању; више се душа прља лажном скромношћу, него дичењем и величањем властитих дарова!

Скромност је тескоба и скученост душе и духа.

Кад су дарови Духа Стварања у питању, тада се скромност пројављује као себичност и саможивост.

Ово сам толико пута видео: себичност и саможивост се прикрива скромношћу.

Творац нас није створио да бисмо били скромни са својим даровима, већ да бисмо били крајње нескромни, те да што више стварамо и предајемо Роду.

А Род – то је Васељена, то су сви знани и незнани, овострани и онострани светови.

Песници и сви ини ствараоци, одбаците скромност! јер, скромношћу понижавате и ниподаштавате себе пред Створитељем, пред Великим Духом Стварања.

А то жалости и Творца и Васељену!