Драган Симовић: Вечерњи звон
Вечерњи звон,
из поља,
на ветру,
подно румених
облака од пене,
на зелен-плавом небу
што дном обзорја гасне
у пурпур сутона.
Седим на пропланку ветрова,
загледан у даљине снене,
одакле допире мирис
снежних врхова
горја.
Опхрван сетом од века,
а да не знам што,
слушам шапат лишћа
модрих топола
нада мном.
Једна давнашња љубав,
чијег се имена не сећам,
прати ме, гле!
сустопице,
на свим путима
мојим –
из света у свет!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Узесте ми
Најлепше године
Мога тела делове
Присвојили
Моје дарове
И кад остаде
Го камен
На једном пропланку
Изврнусте истину
Кажете
Ја сам-
Отимала
Себи даровала
Децу од
Њиних раздвајала
Муком туђом
Себи присвајала
Ја сам-
Неман што
По земљи шета
Што исти
Ваздух дише
Ја сам-
Гора од авети
Мене нико не заустави
Крви жедна
Битке гладна
Ја сам-
Изрод
Проклињете
Мој пород
У неверици
Да још инатно стојим
Постојим
Моје нечињење
Вас дотукло
Док још
Гмижете
По Светој земљи
Ја ћу остати иста
Са тишином у мислима
Самоуништење следи
Изједа Вас изнутра
Оно што мене
Није дотицало споља
Зато хајмо
Да се поздравимо
Да се више не сретнемо
Путеви се укрштали
Време је
Да се све исправи
Сваком по заслузи