Драган Симовић: Страх и слобода
Срби најпре морају да победе страх у своме срцу, па ће тек потом победити и све непријатеље своје.
Страх нас чини јадним, бедним и нечасним; страх нас понижава до скота.
Страх је узрок нашег робовања; наше робовање је последица нашег страха.
Када се ослободимо страха, када победимо страх, тада ћемо и бити слободни.
Слобода се осваја; за слободу се бори.
Ко није спреман да се бори за слободу, тај никада и неће бити слободан.
За слободу се боримо из дана у дан, из часа у час; свагда и навек без престанка.
Слободан је само онај ко је слободан у своме срцу, у својој души, у свом духу.
Ко не снева и не пева о слободи, тај неће ни живети слободу.
Стварност је оно што носимо у себи и собом, оно што из нас исијава.
Страх није својствен бићу Србиновом.
Србин није биће страха.
Да би Србин био Србин, он најпре мора да победи страх у своме срцу.
Све после тога, гле! доћи ће само по себи.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
https://www.youtube.com/watch?v=WKG4COzqjlo
Величам
Друге
Себи слуга
Била
Таква остала
Није ли правда
Задовољена
Свима давала
Себи закидала
Кору хлеба
Грумен соли
И када боли
Кида
Разара
Душу на комаде
Боље дати
Но да ти украде
Тешко тада
Искупити себе
Вечито насмејана
Услужна
Гостопримива
Док су ђоном
Ударали
О моја плећа
Била сам
Боља
Као домаћин већа
Причали људи
Слутили
Време
Издаје
Отимања
Кривде
Надала се ја
Нада та реч
Која из руку измиче
Док се надала
Време је протекло
Бољи дани
Мој оптимизам
Недостатак
Обрађених лекција
Низале се
И нижу
Постадох земља
Новог таласа
Где поган влада
Светом хаоса
Бука
Уби ми тишину
Отера птице
Сјајну месечину
Сунце не сија
Исто више
Тишина
Тишина
Неосвешћени створови
Вичем и ја
Да се разумеју
Гласови
Реших одавно
Ал наду сам чекала
На пут се спремам
Ко пре много векова
Да се не би
Прашина дизала
Обавештавам
Нисам само земља
Мати сам многима
Зато одлучујем
Не посустајем
При сваком
Новом кораку
Који начините
Себи терет
Постајете
У то име
За боље дане
Нова зора да сване
Чуда било
И биће
Никад не потрајало
За мир у души
Што не ваља
Само се руши
Када би схватили….Да….Страх је вирус у генетском коду.Он изједа,душа на њега мирише и одаје себе у простору.Бољка овога времена-страх,туга,депресија,…Није нама дано са умом ствари да решавамо.Приземне ствари се саме стварају,ницају,…Оно што треба је креација,вечита игра чистих мисли,тада ништа страно није.А све одише чистотом,врлином и љубављу.Бољке тада не могу нам ништа,душа је чиста,ум тихује и слуша шта му поручује душа и светлост из срца.Тада нам недокучиве ствари делују блиске а ми слободни.Слобода није стање,слобода је послање…даровано нама.Сваки крај две стране,свака стаза два пута има када се не би служили приземним чулима,када би прорадила интуиција…Тада не би сваки пут био поплочан бодљама већ цветћем и његовим мирисима.Када би само схватили моћ тренутка,нултог времена,…торзиони таласи…Наши великани нису послани били да нам пишу,граде,стварају…они беху слати и шаљу се да нам покажу -Како је дивотно док машта се и снева….Тада гнева нема,само тишина док ниче нови свет…