Тамо негде

 иза свега –

 иза ноћи, иза дана;

 иза ветра и тишине;

иза звезда и сунаца –

видим да се Ново Небо,

 да се Нова Земља рађа –

 из Светлости дивот-вагри

 што бризга из ПраИзвора

над свим тајним световима,

 над свим Божјим

створовима.

 

Тамо негде

иза свега –

с ону страну зла и мржње;

 с ону страну свих обмана;

 свих превара и опсена –

 видим да се Ново Биће,

 да се Нови Човек рађа,

из Љубави од Милине

ОцаМајке Родитеља,

ОцаМајке ПраСветлости

што су Једна Душа Света –

 свих светова, свих векова;

свих небеса и сунаца;

 и свију звежђа

и сазвежђа.

 

Тамо негде

 иза свега –

иза горја и обзорја;

 иза зорја праскозорја;

 иза буна и ратова;

 иза плача и лелека;

 с ону страну свих подела;

 свих прогона и изгона;

 свих страхота и грозота

 света овог од ужаса –

 гле! Нова се СрбИрија,

 Дивот-Земља Свих Србаља,

 иза Празнине Божје рађа,

 да столује и векује

под звездама

 и сунцима!