Часни, суде!
Ви, што се смејете и тако подло гледате…
Окривите ме, слободно. Плећа су ова кадра да поднесу све жаоке, терете, отрове…Па да се после преокрене…
Не, није ме брига што понизно ставили сте да стојим, ја се не бојим. То изједа, равнодушност моја…која кличе. Преплавиле вас киселине, горки чемер,…а то у грудима што боли то је празнина. Пуни је горка
текућина, која се слева и разлева дуж целога тела.
Окривите ме!
Рекоше – Крива си!
Јер си своју земљу газила, Опанцима!
Сељанко!
Опанцима по ораници, своме атару -То се тако не ради! Контра радиш, кривду чиниш. Корак са светом не пратиш, данашњица те појела.
Слободно – ударајте, шибајте речима, удаљите ме од грумена моје родине. Жао ми је, Вас!
Јед суши, мржња разум помућује. Погледајте уназад, свако ко се о мене огрешио седам пута је горе прошао. Штите ме они, којима сам потребна.
Овако лепа, здрава, природна,…мирисима им лечим душу, планинским изворима ране, јутром дајем мисли раздрагане.
Чистота мога наличја, смета.
Величина мојих богова, мога говора, покрета, држања – говори да сам….Мајка многима!
Што заћутасте? Спуштате поглед?
То се зове осећај кривице. Успели сте да сами себе погледате у лице!
Дивно! Још нисте отуђени, само слуђени…
Молићу се за Вас! Уважиће, горњи светови. Знају они да отуђени некад лутају ал се пронађу путеви.
Тишина…
Ја бих сада да идем. Слободна! Да опанцима газим њиве, босонога ливаде,…да живим тамо где се не умире!
Дођите…крените замном…Неће вам требати ципеле.
Природа, природном је дала све…