Драгану Симовићу, Песнику-Пророку,
који битише у свим светима
које је изнедрила Вечна Потка.
Једино га нема у српским читанкама,
које образују потоња покољења.
…Ваљда – што Песник у њих не може да стане…

 

 

Ветро, планинска мајко!
Дај ми шачицу Воде
На ужарен језик
Да остружем застој
На нерву мог живота!

 

Ох, ми мушки!
Због очију двојеиме-жене
За-певао сам војничку дивљину
У овом вучјем пределу
Тражио и нашао исечке љубави

 

Тражи цело пут-ниче!
Све испод тога утрњује руке
Не-дај да твој живот
Неко други нацрта
Постаћеш безуба кончина!

 

Ветро, планинска мајко!
Вода подиже моју ледену појаву
Упрту у дуги дуги штап
Успред крваво-набубрелих очију
Нестаде зид од успављивача
Oпет сам брз и узимам пар слободних воља