Бело

Небо.

Небо.

Среће доста.

У пролећу по дрвећу

од месеца кикот оста.

Еј умрећу.

 

 

Еј умрећу испод грања

крај заспале воденице

за девојке,

миловања,

плетенице.

 

 

Еј, умрећу од даљина,

од младости

и од снаге,

за крчаге пуне вина,

за крчаге,

 

 

да се пије,

да се смеје,

да се пева преко њива,

сав од сунца по устима

исполиван.

 

 

Да ме чекаш испред кућа,

да развезеш руке зреле,

очи би се од сванућа

разболеле.

 

 

Разболеле и опиле

да се смејем до болести.

 

 

Еј, да ми је низ априле

тебе срести.

 

Еј, да ми је да излудим,

а багрење расцветано.

Еј, да ми је голих груди,

са кошуљом подераном.

 

 

Еј, да ми је да те љубим

слаб до ропца,

јак до крика,

кад забеле здрави зуби

хармоника.

 

 

Еј, да ми је у пролеђу

у милион врелих боја.

 

 

Еј умрећу бос по цвећу

самог себе разболећу.

Еј девојко душо моја.