За Олгу Павков, песникињу из Великог Гаја.

 

Над класјем зрелога жита,

лепрша дашак вечерњи.

Из поља далека у сутон,

подно румена обзорја,

на дашку вечерњем кидана,

допире сетна песма.

После многих минулих лета,

опхрван тугом од века,

стазом која према селу води,

лагано корачам,

подно високих топола.

Сетна песма из даљине,

и жуборење топола у висини,

сливају се, гле!

у дивотан склад сутона.

Застајем, и зурим,

у огроман,

румен и жут Месец

што над горјем изгрева.

Што ближе знаноме селу,

срце све јаче бије,

и сета у души

све дубља бива.

После многих лета што минуше,

у селу роднога дома,

ја сам туђинац

на земљи предака својих.