Кад кренем нашим Градом
оставићу ти осмех боје вина
један цвет са Виника
нашег сећања
и слику где ми
љубиш плаву косу

 

Када кренем даље
оставићу ти све
снове и шетње
по песку у којем
се крију трагови
наших босих ногу

 

Оставићу ти
траг по којем
ћеш ме наћи
ако те стигну
стрепње и страхови
и неки стари дамари

 

Нећу ти оставити
горчину и кајање
то носим у неповрат
да утопим у речи
праштања за обоје
за оне који долазе

 

Кајање носи страдање
убризгава у вене отрове
и шије поља невоље
нека то све падне
у кањоне судбине
заткано у паучину истине

 

Узећу кривицу са мало
зачина од љубави
и укусом пожуде
скупљеним заједно
у смотуљак сећања
на путу до заборава