ЛИРСКИ ЗАПИСИ

 

Племенитој и Дивотној Ј. М.

 

 

01

Од детета сам осећао присуство виших духовних бића.

Они су моји водичи, они су моји чувари.

Без тих бића не бих ништа учинио, и без тих бића не бих опстао у свету.

Та бића ме прате сустопице на свим путевима мојим.

Прате ме и на јави и у сну.

С њима певам, с њима пишем песме, с њима се животу радујем, с њима тугујем и патим, и с њима љубим сва бића у свим световима.

Сваки човек има своје водиче и чуваре, и сваки је човек под заштитом из виших духовних светова.

Али је само редак онај, који бива свестан тога.

 

02

Све време ме прати Жена од Светлости.

У својим најтежим и најболнијим тренуцима, могао сам јасно да видим Жену од Светлости.

Она је високо понад свих иних бића из духовних светова, негде високо у небеским пространствима.

Чини ми се, да је Она надређена њима, да Она њима руководи, да их Она усмерава.

Она се појављује само у оним тренуцима када се налазим између живота и смрти, када сам у великој опасности, када се заглавим у понорима упоредних светова, када нисам ни овде ни тамо, ни у овом ни у оном свету.

 

03

Жена од Светлости јесте сва у светлости.

У светлости белој, у светлости плаветној, у светлости ружичастој, у светлости љубичастој – у свим овим ваграма светлости у исти мах.

И све те вагре светлости титрају и трепере, и све се преливају, прожимају, претапају и стапају, творећи дивотну ауру светлости што попут венца искричавог, бљескајућег и љескајућег, овенчава свеколико небо на обзорју.

 

04

Она је истовремено све: и мајка, и сестра, и невеста, и драгана, и кћи.

Она је сва од топлине и милине, сва од лепоте и дивоте.

Она је све у свему, – празнина и пунина, дубина и висина, простор и време, време и вечност, јава и сан.

Она је Првобитна Светлост која се пројављује у Жени од Светлости.

Њу некада осећам и доживаљавам као Прамајку, као Свемајку – као Велику Мајку свих бића суштих у свим световима суштим.

 

05

Да, сви смо ми вођени.

Ја верујем, осећам и знам, да сам вођен.

А ако сам ја вођен, онда смо сви вођени.

Јер, што се дешава само једном од нас – дешава се свима нама, дешава се сваком од нас.

 

06

Кад год чинимо племенита и узвишена дела, тада узрастамо у светлости, тада узрастамо у духовним световима, тада се Извору Живота примичемо.

Без племенитих и узвишених дела, ми бисмо брзо усахнули и свенули.

Наша би лепота намах ишчилела.

Наше би биће у таму потонуло.

Што чешће понављамо племенита и дивотна дела, тиме све више животодајне светлости из себе исијавамо.

Са исијавањем животодајне светлости из себе, ми учествујемо у Божјем Стварању.

Стварамо нове животе, нове светове, нова звездана јата у којима ћемо једном, ко зна када, да бивамо и обитавамо.