Сећам се…
Имала сам око седам година. Када ми је дека поклонио једну књигу(још увек је чувам).Издање је старо преко сто година,наслов књиге „Ковиљка“. Прича о девојци поменутог назива.
Дека је то наследио био од оца.Јако рано сам научила да читам и то сам волела.
Али књига је била стара и корице за детиње очи тада не беху примамљиве.
Онда ми је казао-Да је књига лепа само када има историју своју.Нове могу да се купе али су без емоције читалаца бивших.Ту је сав жар и сврха.Читајући оно што су од давнина читали,…Кретала се из руке у руку,она је тада била једина занимација…
Ја сам могла да наставим традицију читања и оживљавања читатеља…Од тада не купујем нове књиге.Тражим оне са ДУШОМ!
Знам да ме дед гледа од горе и поноси се том мојом истрајном одлуком.
ЗАХВАЉУЈЕМ НА ПОДСЕЋАЊУ ПЕСНИЧЕ!