Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том,
Имала је црвен поруб на белом хаљетку свом.
Крај јаруге иза прошћа иде Тања пред сам мрак.
А у магли с облацима играо се месец млак.

Дође момак, поклони се, кудрава му коса та:
«Опрости ми, драга моја, ал’ узећу другу ја …»
Сва пребледе, као покров, охлади се изглед њен,
И Tањи се разви коса, ко змија кад тражи плен.

«Ех, ти, момче плавооки, не узимај ми за зло,
За другог се ја удајем, дођох да ти кажем то …»
Не звони сад за јутрење, већ сватовски грми клик,
Јури свадба на колима, коњаници крију лик.

Не кукају кукавице – свако Тањин плаче блед,
На лобањи њеној рана, од кистана тог уз јед.
На челу се крв запекла, па је црвен венчић с њом –
Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том.