Некада пожелим да сам дрво, да сам птица, да сам облак, да сам ништа.

Да сам космички сан.

Тешко је бити човек!

А још теже је остати човек, и отићи са овога света као човек.

Бити човек, то је истовремено и велики благослов и велико проклетство.

Бити словесно, свесно и освешћено биће – то је велики благослов, велика милост, велика одговорност и велико проклетство.

Пре или доцније, сваки се словесни и освешћени човек умори од космичке одговорности што је човек.

Осећао сам то и раније, али сам вечерас први пут тога постао свестан.

То ме већ одавно мучи.

Данима се и месецима будим са осећањем нелагодности, мучнине, тегобе, тескобе и притајене, дубоко скривене, грижње савести.

До вечерас нисам знао откуда је и зашто то.

То је отуда што сам човек!

А тешко је, заиста тешко, бити човек.

То је истовремено и космичка одговорност и космичка тескоба.

Одговорност над тиме што си човек, а у исти мах и притајени страх: докле ћеш, и да ли ћеш моћи до краја да останеш човек?!

Толико сам пута пожелео да се већ једном заврши овај мој земаљски животни ток, пожелео сам да одем одавде, да зароним у дубок и предубок космички сан и, да се никада више не родим као човек.

Јер, тешко је, уистини тешко, бити човек!

Ма шта човек чинио или не чинио, увек ће и вазда грешити.

Грешиће из најбољих, из најплеменитијих и најузвишенијих намера.

Грешиће и кад највише добро има на уму и у свести!

Да сам дрво, да сам птица, да сам облак, да сам ништа – не бих се никада тако осећао.

Да сам, рецимо, дрво, био бих миран, спокојан и блажен, и живео бих све време у стању унутарњег тиховања, у некој врсти космичког сна.

Не бих стрепео, не бих страховао, не бих био оптерећен одговорношћу, не бих размишљао о добру и злу, не бих ни о коме и ни о чему судио.

Следио бих свој унутарњи пут космичког тиховања и космичког сна, и живео овај тренутак, ово вечно сада.

Сваки би ми тренутак био вечност – да сам дрво!

Тешко је и претешко бити човек.

Свим бићима изнад, и свим бићима испод, лакше је него човеку.

Ниједно биће изнад, и ниједно биће испод, не мучи и не тишти то што човека мучи и тишти.