Дан је тужан, сетан, тмуран, суморан.

Више и не знам које је годишње доба!

Изјутра облачим и обувам једно, у подне друго, увече треће…

Само се пресвлачим и преобувам.

Не знам ни шта да обучем ни шта да обујем.

Кад полазим из својега дома, једно је годишње доба, кад стигнем у град, већ је друго или треће годишње доба!

Сви смо забуњени, па и сама Природа.

Вероватно смо ми, овако забуњени, и саму Природу забунили!

Понављам: дан је тужан, сетан, тмуран и суморан, и ја имам само две могућности: или да живим и стварам, или, пак, да се убијем!

Боље је, ипак, да живим и стварам, него да се убијем!

Јер, ако се убијем, онда не само што ништа нисам починио, већ сам још горе и грђе учинио.

Тиме бих само одложио све своје битне и суште послове, дужности, задатке за неки други животни ток у којему ће, свакако, све бити многе теже и болније.

А ја не желим да понављам унедоглед свој живот на Мидгарду; желим да заувек напустим Мидгард!

Хајде да стварамо, промишљамо и освешћујемо овај тренутак вечности, јер то и јесте НАШ ПУТ.

Тешко је и мучно на Мидгард-Земљи, то сви и видимо и осећамо, но, ми морамо без престанка да се боримо, да радимо на себи, да освешћујемо и ширимо Поље Свести, морамо да стремимо ка Висинама, ка Светлости, ка Извору Живота.

Све мање је људи око нас, а све више гуштера и јакрепа.

А Човек је, напросто, тако редак драгуљ!

Кад угледам Човека, мене и буквално огреје Сунце – толико се обрадујем Човеку!

Око нас, гле! све бауља и гамиже.

Само ретки корачају, усправно ходају, а сви остали бауљају и гамижу.

Гмазови бауљају, гмижу и гамижу!

БУЂЕЊЕ И ОСВЕШЋИВАЊЕ, ПРИЈАТЕЉИ ДРАГИ, САМО БУЂЕЊЕ И ОСВЕШЋИВАЊЕ!