Изгубљени дом
вапи за нама
украдена светиљка нам гори
у срцима
избеглим и гладним

Дом порушеног крова
и угашена свећа
чами

У хладној соби,
у тами
више нико не спава,
нити неко ту
мирно сања

Буде нас страхови
у дубокој ноћи
кошмари опет ће доћи
вукови
са нама поћи

Из тешког сна тог
сузе кану
низ црно нам лице
а очи
к’о у ластавице
никад место
живљења да нађу

Винусмо се до неба
Засузише очи до звезда
Сјале оне,
па угасли им жар
сручи се на рамена

До костију
страх нас прожме
да никад
исти бити нећемо
никад
могли нисмо ни бити

Очајници постадосмо
и мира не нађосмо
у  срцима
остале патње

Остадоше деца
у колевкама наде
да порушене зграде
виде кад нарасту

Слике лешева
покрај њих стоје
ћуте,
немо,
као распети бог иконе

Питања се нижу
у душама деце
али малене,
невине
не познају
духове несреће

Ох, домови наши
ватро огњишта
почуј наше молитве

Буде нам пролеће
али пупољака нема
увело је давно наше цвеће
у баштама дедова

Душе дома
гладне
печеног хлеба
и крошања крај ливада
горе у чезнућу
како све је био само сан
да свануће и њима дан…

У домове ће своје
некад
поново упалити свећу
процветаће
нове руже
у неком новом пролећу.