Ангело, неовремењен, неопросторен,
слепи путник, што је прегазио љуте скробове,
и препливао велику, велику слану воду, плеше,
плеше против мене на врелом белом песку Ел Џоа,
шпанског села кога су планине околиле.

 

Обострани тренутак неопреза, неприсуства…

 

Ударацем главом у моју успавану зелену свест
сломио ми је свих седам тврдих печата
и отворио свих девет пролаза..
И склупчао се мој дванаестпољни штап,
и почео да трепери према Срцу Васељене.
А моје срце, дубоко, дубоко болно,
вођено изнутра и споља неопраним патњама
моје прабабе, мајке, сестре, другарице, жене, ћерке
и неугашеним пламенима жеља за по-бедом
мога прадеде, деде, оца, брата, друга, сина,
кренуло је у деснооком смеру.

 

Распрсли мозак је уочио само армирани стисак,
Брата на Брата, Душе на Душу, Љубави на Љубав…
Стисак армирани, онострани…

 

Склоните се добри људи, снажни витези!
Склоните се од мене, храброг самопобедника!
Склоните се нежне даме, снажне витезице!
Неког празног простора мало тражим!
Пустите да кроз мене неометано пустиња прича!
Хоћу да се одморим и прикупим силнице за нове победе,
кроз поток Размисли, ватру и крв Вулкана,Стене-успоне,
Планину Петокраку, Свете Молитвенице, Језеро и Силе,
док не стигнем у Тишину, у Тијанију –
велику арену победника над свим победама!

 

 2010.година