Седим на тераси понад врта за тиховање, загледан у своју звезду, загледан у сазвежђа, загледан у звездана јата и, у дубини својега унутарњег срца, осећам неизрециву радост и милину, осећам једну дивоту над дивотама, што могу то своје осећање да преточим у песничке речи, и да пренесем и предам својим читаоцима кроз време и простор, кроз бескрај и вечност, те да и они, читајући ову лирику, осете и доживе ово што и ја сада, у овоме трену, осећам, појимам, доживљавам и живим.

Како се свим бићем и свим срцем радујем, што смо сви ми – Једна Душа, Једно Биће и Једно Суштаство!

Заиста, верујте и знајте, само нас Лепота, само нас Дивота, само нас Љубав спасити може – и хоће, и гле, већ нас и спасава!