Лептиров зов чух –
крилатом снагом својом
дирну смрзло ми срце
трептај светлости мирне
осетих додира милине

Дах му се спушта
по трави невиној,
шапуће грани немирној
док крилима својим љуби поветарац
и летом дотиче златокосо небо

Прелио ме
покретом крила нежних,
шарених,
кроз косу
умилно оставио боје снова

Тад очи своје, благе,
сунце диже и
умива лагано наше образе
док пољупци се стопише
у склад медних усана

Дотакле нам се душе
танане, кончасте,
лептир
ефекат створи свој

Затресла се земља
од пољубаца росних
небо се отвори у очима твојим
и кап кише паде на твој длан

Док месец дане своје броји
зарањамо у гротло лептирових рана,
а онда он храбро
махну последњим својим летом
и умирући тихо
остави осмех негде далеко
и боју љубави
и поклон среће,
оне најлепше –
пролећне.