ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Цео живот проживех у посртању, падању и устајању.

Толико сам пута падао на свом животном путу, да се већ и самоме себи гадим!

Једина утеха бејаше ми поезија.

Да ми није поезије, да ми није песама и снова, ја, уистини, не бих имао зашта да се ухватим у овоме свету омаја и опсена.

Нисам мудар човек; мудар никада нисам био; мудар никада нећу ни бити.

Напротив, више личим на месечара и лудака, него на мудраца!

Луцкаст сам и неуротичан, као и сви песници-вилењаци.

Моје стваралаштво извире из мог космичког, месечарског и вилењачког лудила; из лудила сневајућих стваралаца и вилењака; из лудила неких тајанствених и далеких звезданих светова.

Заиста, цео живот проживех у посртању, падању и устајању!

Као и сви песници вилинскога рода што грешком дођоше у овај свет.