Моје очи опет виде.

Четири лица се окрећу

у свим правцима и

ништа не спутава мој поглед.

Векови црнила су прошли.

Сунце стоји високо,

обасјавајући мој кип.

Птице ме надлећу и

преврћу се од радости.

– Отац се вратио. Радујте се! — вичу,

а цвркут им одјекује по планини

проносећи добар глас.

Неки људи, неке жене,

играју и смеју се.

Певају моје име и приносе ми вино.

Виле и змајеви чекају ноћ

да ме поздраве и поклоне ми се.

Стоје на ободу шуме,

не желећи да прекину радост људи и

тек понеко од њих се огласи старим,

заборављеним молитвама добродошлице.

 Тихо, тек да лишће затрепери,

а трава се повије.

Сребрни мач ми вибрира у канијама,

а мој коњ — пророк бесно удара копитама,

тражећи да га поведем преко поља.

 Столетни храстови спуштају своје

мудре крошње славећи мој повратак.

– Никуд ја нисам отишао — говорим им.

– Одувек и заувек ћу бити овде.

Људи су отишли, не ја.

Али, ево, враћају се.

Нађите им се у помоћи,

наивни су били и

склони лажним веровањима.

Опростите им, ја јесам.

Сузе крећу низ моја лица.

Опет сам међу својима.

Коловрат се све брже окреће.