Милица Тасић:Стојим на крају измишљеног пута
Стојим на крају измишљеног пута
а раскршћа се простиру дуж очију,
једног ока што дрема у светлости и
другог што трепери у мраку.
На све би стазе одједном
нога да крочи,
али увис лебди, заустављена
незграпно у тренутку што стоји.
..
Паралелно време што тече
гура руке уназад.
Мисли стварају арабеску од ума.
Хладно тело копрца се
у заустављеном времену,
ногом што бежи корачам
у време што тече и
као марионета висим на концу
што нечије руке врте у круг,
бесомучни и страшни круг

