ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(СКИЦА ЗА ПЕСНИЧКИ ПОРТРЕТ МИЛИЦЕ ТАСИЋ)

 

Истински се обрадујем, кад год се појави неко ново песничко име.

Јер, у сваком новом песничком имену, и самога себе препознајем из времена кад сам ја био млад песник, и кад сам тек започињао да освајам нове песничке просторе и светове.

Подршка, бодрење и сокољење, старијих и искуснијих песника, мени је тада пуно значила.

А то пуно значи и сваком другом, новом и младом песнику.

Ја у начелу подржавам, бодрим и соколим свако ново песничко име, јер је таква моја животна и стваралачка поетика, такав је мој песнички поглед на свет.

Недавно се на Србском журналу појавила једна млада и даровита песникиња, по имену Милица Тасић, коју сам одмах запазио.

Запазио сам њену зрелу и мисаону, рефлексивну лирику, лирику срца и душе, лирику оностраних, тајинствених и мистичних дубина.

Милица је нова србска песничка вила.

Кажем СРБСКА ПЕСНИЧКА ВИЛА – што Она и јесте – будући да је талентована, надарена, образована и мудра песникиња лирске вокације.

Њена поезија је слојевита, вишезначна, вишепросторна, вишедимензионална, са рефлексивним и дубинама и висинама.

Лирско песништво Милице Тасић је ванпросторно и ванвременско и, надасве, мистично.

Мистично у оном изворном значењу те речи, а што значи: тајинствено, скривено, онострано.

Мало је таквих, даровитих и образованих песникиња попут Милице Тасић у овом декадентном времену кича и шунда, кад надри-песници и надри-уметници представљају србску културну елиту; а србска културна елита овог времена јесте елита медиокритета, не-талената и снобова.

Милица Тасић је расна песникиња и расна Србкиња – самосвесна, самосвојна и самобитна Србкиња.

Ја је свим срцем и свом душом подржавам и поручујем јој, да ћемо на Србском журналу радосно објавити сваку њену песму.

Милице, само напред и навише!

(Велики Гај, петог дана месеца цватућих липа, 7526.)