Скитам, певам и сневам.

Снови ме воде ка неком далеком циљу којега, можда, нигде и нема.

Моји невидљиви водичи – то су моји снови које и будан сневам!

Дивотни су сутони, а ноћи пунога Месеца још дивотније, кад цвату липе.

Седим под липом што цвате и кроз крошњу зурим у звездано небо.

Негде се зачује хукање сова, негде завијање и лавеж паса, а негде фијук ноћног ветра што долеће из поља.

Ветрове свирале и мирис липовог цвета воде ме оностраним путима кроз сазвежђа и звездана јата.

Седим, тихујем и сневам.

Само то још умем.

Заиста, само то још умем!