Бука!

У мору тишине,
симулација говора-
За нас који смо заборавили слушати.
Нису нам одузета чула.
Заблуда је велика,
ништа нам одузето није
све је ту али ничега нема…
Деструкција,
нас нагони да вичемо
у бучном свету.
Одузима нам право
да једноставно-Слушамо.
Тај такт,
математички прорачунату симфонију која одржава наше дисање,
систолу и дијастолу…
Приликом сваког новог тона,
Одкуцаја
Удисаја
Нова фреквенција се шири…
Једноставно треба осећати.
Нешто је страно у овом свету
Који осећај трампи за нагон,
Љубав за емоцију.
Бирамо притиснути дугме
Које нас искључује
Из свеопште варијације могућег…
И-
Поставља нас на место
Фино брушеног-
На једно место лежућег-Шрафа!Механика је постала
Део нас,
Рефлексивно усађеним-Потребама,
Жељама,
Морањима.
Кад би само помислили на могуће!!!