Никад више поточара,
где се коло запљускује
и где зрно стари камен потискује.
Ни амбара добра стара
где се жмуре ја играла.
Ни бунара, кофе старе
нит појила за наше краве.
Нема племње, где се сено, слама чува
нит ковчега, стајаћњега рува.
Нити порте огромне ко кућа
нити коша плетеног од прућа,
где сушисмо мумурузе, паприке, талуске
и нанизане колутове, наше старе крушке.
Нема петла, што за ноге кљуца
шарпланинца, што волех од срца.
Нит бежања куд те ноге носе,
кад учитељ на сокаку, појавио се.
Нема бућке, наћве нит вериге чађне,
нити софре домаћинске,
где смо јели када гости оду,
ми полако прихватисмо, црвену нам моду.
Све је сада пуста жеља стара,
ех да ми је, само Амбара.

 

  објављена графика је рад Јелене Томић