У око ме гледа тај поглед хладни,
Осмехом ме гађа, осмехом ме погађа,
У души ми потоп, полагано креће,
Али спреман сам као Ноја, да се спасим барком.

Очекујем крах мојега света,
И почетак таме прекривена водом,
У барци ми душа скривено лежи,
Са осталим светом презрених људи.

Осмех лажни и поглед пун скривеног,
Сећам се тога као пре пар минута,
Знао сам да је већ све јасно,
Немам очекивања у нешто тако губаво.

А срце ми каже: није све касно,
У то више немам поверења,
Видео сам много и много тек ћу,
Али поверења више немам…

У самом центру моје душе,
Осећам благо затишје пред буру,
Полако варнице рата се покрећу,
И моја душа спрема се за победу.

Тешко је сада, тешко ће и бити,
Кад знаш да си сам, на овоме свету,
И нико ти никад помоћи неће,
Очајно желе да те саплету…