Црвено небо, у агонији залазећег дана

Тамо иза брда још светлост лагано вре.

Ту моје срце осети два, три додира лагана

Док сунце на западу, лагано мре…

 

 

 

 

Додир усана. И срце

Слободно као вечни ластин лет.

Кроз игру умируће светлости и белих облака

 На небу угледах њен тињајући осмех