Кроз време лети мој устајали дух
у мраку нестане
и зором се буди
док боле груди

А у њима рана отворена
душа расцепљена на пола
пуца у прашини васељене

Дубине ми сметају
док кричим у ноћи
док вилице се тресу
и грчи тело
у самоћи

Ваздуха тражим
помиловање свето
да будем као некад
и не осећам се
као псето

Режим у самоћи
гризе ме вапај
осећам крај
у души је тмина
загушљива
зајапурена

Побећи морам са ивице живота
негде где сунце самује
и месец се дури
од себе да побегнем
у мучном ми стању и
грозничавим корацима
побегнем наслућеном крају.