(Лирска соколница и силница,

уместо прозаичног писма,

Драгани Р. М. из Приједора.)

Свако од нас мора да ради на властитом уздизању и узрастању, не размишљајући о свом окружењу, о људима који у његовом селу или граду обитавају, о нацији, роду, племену или човечанству.

Никада не смемо да се обзиремо и угледамо на већину, већ на ону ретку мањину великих стваралаца и посвећеника, на ону златну мањину што се држи Сварогове унутарње вертикале и што путује Свароговом унутарњом вертикалом ка Извору Светлости – Извору Живота.

Како будемо све више и више напредовали, узрастали и узносили се у духу и свести, људи ће све мање да нас разумеју, схватају и прихватају.

Но, наше уздизање и узрастање није због људи, није због неосвешћене светине, већ зарад нас самих, зарад наше душе и нашега духа!

Наш истинити и истински Род је у Вишњим световима, међу плавим духовним звездама и сунцима, с ону страну свих илузија, омаја и опсена, с ону страну свих привида, варки и обмана.

Бело Србство на Мидгарду је наш нижи идеал, идеал у Времену, али, наш виши идеал, идеал у Вечности – то је Света Раса Белих Срба у Духовном Језгру Галаксије – Раса Белих Богова и Богиња!

Ако се – када напустимо овај свет – не родимо као Богови и Богиње, то је као да нисмо ни живели на Мидгард-Земљи!

Ова наша инкарнација је наша највећа шанса, прилика која нам се указује једном у милион година!

Протраћимо ли и проћердамо то, мучићемо се ко зна колико еона, док нам се поново не укаже оваква или слична прилика, могућност и шанса!