Тиховао сам од сутона до поноћи…

Тиховао сам у врту за тиховање, на путу ветрова наспрам Вршачког горја и Црвене горе, под моћном крошњом дичнога ораха, зурећи у далеке врхове топола и јасенова што се њишу и љуљају на ветру, зурећи у пун Месец, зурећи у звездана јата, зурећи у празнину и тишину својега срца.

Волим тако да тихујем, да ништа не радим, да ни о чему не размишљам, да будем посве смирен, празан и тих у души, те да се посве препустим машти, сновима и осећањима…

У једном трену, схватих и освестих, да је мировање, ленствовање и тиховање највиши и насавршенији вид стваралачког рада.

Насвршенији вид и облик рада у Васељени јесте онај рад који нико не види, нико не запажа, нико не примећује… то је рад из ленствовања, мировања и тиховања… рад из празнине нашег унутарњег бића и суштаства.

Лепо је, здраво и корисно, у неким тренуцима који сами дођу, посве се препустити тиховању, мировању и ленствовању… Изићи из ума, из мисли, из свога видљивог тела, и летети високо, високо и далеко ка најудаљенијим сазвежђима и звезданим јатима…