Душа изгара на коленима
док мрак силази
низ твоје беоњаче

Уздижу се небеса
надвијена над лобањама

Ватром се дуси
напојише –
крв обојиће гране
по земљи свуда црвене
хране

Умируће сунце
хтело би да љуби
док тмина се спушта
низ твоје груди

Чује се кикот и
скакање врана
док
огњене љубави
жедни
дотичемо искру спасења

Не бој се
то празнина се дави –
у круг упадамо брзо
у вртлог жедан крви
не бој се

Љубљено те тражим а
измичеш са плотуном топова

Анђели
црни од гара
ломе пруће
и падају пред твоје ноге
клечећи траже
помиловање крвно твоје

Док испијамо капи воде
жеђ нам главе врти и
залогај у устима нам се суши
утроба се од бола грчи

Отровне су змије у недрима
гмижу под стопалима
извиру из јама

Наше стопе време ће стрти
заборавиће људи нови
све страхоте и наше боли

Мозак се буди
тело посрнуло блуди
у ноћима овим крвавим