ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Стрепња над собом.

Целог живота стрепимо над собом.

Стрепимо, бринемо и страхујемо над собом.

Што више стрепимо, бринемо и страхујемо над собом, то наш живот бива све јаднији и беднији, све залуднији и бесмисленији, све скученији и тескобнији.

Не живимо, већ само стрепимо, бринемо и страхујемо!

Стрепимо, бринемо и страхујемо због свега и свачега.

То није живот са смислом, то није живот достојан једног самосвојног, самосвесног и самобитног бића!

То је ругање животу.

То је вређање живота.

Једног дана, једног часа, једног трена рекох себи: нећу више да стрепим, бринем и страхујем над собом!

Нека буде што буде!

Нека буде што мора бити!

Нека буде и што не мора бити!

Ако и умрем – нека умрем!

Ако и умрем – васкрснућу!

Иза васкрсења следи поновно рођење, и један нови живот са сврхом и смислом, живот без стрепњи, брига и страхова.