Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Сред голетног поља изниклог одавно
Уз обалу реке два везана чуна
И безумље свуда страшно и огавно

 

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Усном која дрхти речју нереченом –
На глави фукаре блиста царска круна
Видљива и оку са најсивљом мреном

 

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Пауновим пером – мастилом плаветним
Напуштен од света пун животних буна
Са душом детета и погледом сетним

 

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Недогледу јасан – времену будућем
Кад обичност мине тад загуди струна
Све ничице падне пред стиха умећем