Др Драган Шкобаљ: Да ли ће се наша плава планета ускоро звати зеленом?Део – први
Да ли је угљен-диоксид узрочник повећања температуре на планети Земљи?
Непрестано се прича о глобалном загревању планете и великим климатским променама. Разлог је ефекат „стаклене баште“, услед превелике и неконтролисане емисије угљен-диоксида, метана и хлорофлуороугљеника (угљоводоници у којима су атоми водоник замењени хлором и флуором). Наводно, кривци су за то највеће индустријске земље света и превелико сагоревање фосилних горива. Ова научна тврдња има много ширу слику, коју обични грађани углавном не знају, јер немају времена ни адекватних знања да о томе размишљају и доносе закључке.
Предстојеће климатске промене на Земљи које су неоспорне и већ се одигравају су само сегмент укупних промена у енергетском пољу у читавој хелиосфери и на самом Сунцу.
Оне могу донети и промене у магнетном пољу Земље што неминовно проузрокује промене у биосфери. Од стања у магнетном пољу зависи организација и начин функционисања читавог живог света на Земљи. Када некада осетите тешке болове у костима, безвољност, психичку депресију и слично, то је најбољи показатељ наше повезаности са кретањима у магнетном пољу наше планете. Сви смо део тог јединственог система.
Живот, какав познајемо на Земљи захтева равнотежу хемијских и електромагнетских параметара којима је садашњи читав живи свет на планети прилагођен. У случају промене било ког параметра, због опште повезаности све животне форме се морају прилагођавати новим условима живота. То је принцип еволуције, то је адаптација. Оне животне форме које нису у стању да се адаптирају ће нестати. Преко 30% животних форми на Земљи ће у наредних сто година нестати, а многе нове врсте ће нестати
.
Ново научно разматрање каже да време у васиони не постоји већ се само мењају материјалне форме које ствара енергија која је у сталном кретању и у сталном стварању. Живот је стварање, а не постојање. Промене које ће утицати на промену климе на Земљи догађају се и у читавом Сунчевом систему.
Руски научници са Ломоносова су сумирали научна сазнања о променама које су се догодиле на свим пламетама Сунчевог система у кратком временском периоду од око 50 година, укључујући и Сунце и дошли до закључака да су сва повезана са енергетским додавањем које је убачено у хелиосферу, односно нашло на путу кроз који хелиосфера пролази у сталном кретању кроз свемир. Свемир није празан простор, него је сачињен од слободних неповезаних честица.
За научнике је хелиосфера замишљени балон око Сунца који је испуњен свемирском плазмом и у њему се налазе све планете које круже око Сунца. Кроз овај простор непрекидно пролази енергија, како она која се ослобађа са Сунца, тако и она из међузвезданог простора која ту стиже. Енергија покреће гасове, ствара планете и уопште читав простор је у изузетној енергетској хемијској и физичкој активности. Хелиосфера има свој живот, а Земља као планета је само један део тог сложеног организма. Молекуларни биолози су видели да се процес сличан процесу размене материје и енергије у живој ћелији одвија и у хелиосфери. На сваком нивоу у Универзуму одигравају се процеси које покреће исти принцип сталног стварања и самоодржање. На свом простору кроз међузвездани простор, сунчев систем (хелиосфера) путује у смеру соларног апекса, наишао је 1960. на хомогену материју и енергију која садржи јоне водоника, хелијума и хидроксила поред других елемената и комбинација које постоје у плазми. Проласком кроз ту структуру дошло је до дебљања ударног таласа формираног у плазми испред Сунчевог система. Тако је настала велика количина плазме која се превукла преко хелиосфере и делом пробила у Сунчев систем и међупланетарни простор.
Тај продор је унео једну врсту материје направљене у међупланетарном систему и енергетски је допринос нашем Сунчевом систему. Тиме је промењен квалитет међупланетарног простора (плазме у хелиосфери) и тако је повећана њена проводљивост. Због тога је већ дошло до одређених промена које су уочљиве на многим планетама, укључујући и Земљу.
Уочљива су нека нова стања у режиму активности Сунца, али и планетофизичке промене на многим планетама и све су последице уласка овог енергетског „доприноса“.
Уочен је раст мрља на Плутону, ауроре на Сатурну, померање магнетних полова на Урану и Нептуну (то су планете у магнетној спрези), а примећен је изненадан и опсежан раст јачине Уранове магнетосфоре.
Удвостручена је активност магнетног поља на Јупитеру (на основу података из 1992.) и серија нових стања и процеса на овој планети након неколико експлозија јула 1994.
Серија трансформација у атмосфери Марса и пораст квалитета његове биосфере (Марс има воду), посебно пораст облачности на екватору и пораст концентрације озона.
Септембра 1997. амерички вештачки сателит „Сурваyор“ срео је у Марсовој орбити густину атмосфере двоструко већу него што је предвиђала НАСА. Тада се на Марсу одигравала олуја планетарних размера. Она је снимљена телескопом са Земље. Уочљиво је и формирање атмосфере на Месецу порастом количине натријума.
И на Венери су уочене хемијске и оптичке промене. Инверзија тамних и светлих тачака која је први пут уочена, као и јако опадање количине сумпорних гасова у атмосфери. Извесно је да су промене у ствари сасвим нормалне где год постоји енергија у било ком облику и јачини…..
Пише: Др Драган Шкобаљ
Извор: ОТКРИЋА
СРБСКИ ЖУРНАЛ 