…Зрнца смо песка у вечности светлој

Зрнца од камена дробљеног каменом

Зрнца  на путу хаотично смисленом

 

Зрнца смо песка у безкрају световодном

Зрнца знања о знању неразазнатом

Зрнца скривено нескривених осећања

 

Свако зрнце са звездама својим

Сунцем и световима бројним

Опнама меканим разнобојним

 

И унутар сваког зрнца  светови

Свих осталих стају – па једно постаје

Опет,  онај дробљени камен

 

И тако, живи се вазда творевина

Љубављу Створитеља створена

У зрнцима отелотворена

 

Понекад само сила буде јача

Па здроби зрно на два нејача

И пут онда постаје тежи

Пола зрна половини својој тежи

 

Огледање  једно у другом

Покрене заборавом затрпана сећања

Експлозије нежности првог стварања

 

Препознавање …  спознаја својега

У свету овоме када се догоди

Мешавина је туге и радости

Радост осећање прати препознавање

А туга што  није овде право спајање…