ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Старење Вилењака је, истовремено, и радосно и сетно.

Кажем сетно, зато што је сета и дубља и слојевитија од туге.

Туга је некако више на површини, док је сета у највећим и оностраним дубинама душе.

Вилењак у старости, у исти мах, осећа и радост и сету.

И радост и сета су дубока – а, можда, и најдубља – осећања и стања душе.

У највећим дубинама душе најчешће су, на неки чудан начин, испрплетена и помешана посве опречна и супротна осећања.

После шездесете године, Вилењаково физичко тело бива све непослушније и све захтевније.

Ако је до тада физичко тело на неки начин још и бивало послушно и кротко, од тог доба почиње полако да отказује послушност Вилењаковом духу.

Вилењак до краја овоземаљског живота остаје душом и духом млад, али, будући да га физичко тело све мање слуша и уважава, он стога бива расцепљен и подељен, како изнутра тако и споља, на две самосталне целине: на вилењачку душевну и духовну младост, с једне стране, и на старост вилењачког физичког тела, на другој страни.

Вилењак у позним годинама осећа радост када сазерцава свој пређени овоземаљски пут, свој добри и племенити свети рат који је, без престанка, водио против таме и ништавила, од рођења до дана-дањег, и, у исти мах, осећа сету кад сагледа све своје мањковости, пропусте, глупости и грешке које је починио водећи властити свети рат.

Зна и осећа, у дубинама своје вилењачке душе, да је све могло бити и боље и лепше него што је било, али је већ остарио, те више нема физичке снаге и моћи, да све те почињене грешке, из младости, поправи и поништи.

Остаје му само нада, вера и знање – о чему у старости често снева – да ће, ето, поново бити млад, чио и оран, у једном наредном животном току, када ће, при пуној свести и свесности, пренешеним из овог животног тока, исправити све оно што је забрљао и криво чинио у овом животном току.

(У Великом Гају, 21. гумника 7526.)