Седим у пољу и зурим про плаветна горја у даљини.

Око мене, трска, шевар и шаш.

Шуште, шуморе, шашоље, шеварају и жуборе на дашку што из поља лепршом долепрша.

Горе, високо и још више – небо плаво, зелен-плаво, тиркизно и дубоко.

Небом зелен-плавим, тиркизним и дубоким лебде румени и пурпурни облаци од пене.

Тихујем и сневам, сневам и маштам, маштам и певушим.

Певушим једну песмицу, не знам коју, не знам чију и не знам одакле.

Тренутак у којему јесам и бивам, гле! јесте и бива вечност свих вечности.

(Негде у пољима банатским, 24. гумника 7526.)