Спавам на тавану штале у слами
Мирише на моје детињство као што бива
тужно је у овој горкој несаници и тами
Док ветар носи пловеће крошње шљивa

 

Док дише мој Пегаз стих се пресијава
шта ли то њему спокоја не да
Летњи ветар пун сена моја душа не спава
чувај је вранче да тужно не гледа

 

Дошла сам у жутој xaљини
у сламном шеширу кроз грање
У зору где се пресијава жути стог
Севнула муња са Брандела рог

 

Разноси ветар стогове сена он спава
Мала грана на ветру пуцкета
Све шумом и сетом ватру одржава
Ово је празник недеља усред лета

 

Кроз кров без црепа видим прозор у ложи
дрвеће са крошњама од сазвежђа палих.
Моја туго сутра те деда у Бабушницу вози
Спавај моја туго сузе мојих заспалих

 

Да ноћ толико не мирише на жито суво
сено на реку дрвеће на биље збopава
Да толико не мирише на детињство
Показала бих ти мој Пегазе како се спава