Плаче цура поред двери што у сјајне воде дворе,

у дворима ко сребро смех се чује, песме оре.

 

Плаче цура и мрзне се од јесење хладне буре,

и озеблом руком брише сузе што јој лицем цуре.

 

Са сузама она само тврду кору хлеба проси,

од стида и узбуђења глас јој молбу једва носи.

 

Ал од буке пировања не чује се њена жеља,

и цурица стоји, плаче поред смеха и весеља.