Црном уму дарујем белу
тачку
да избели ожиљке
из животног мрака

И руке пружах да ухватим
мрвице хлеба
што падају с неба из неке среће од које ме даљина заслепљује

Будан кружим зеницама
и хтедох да ухватим једну светлосну нит да ми веже босе ноге што смрзле спавају док грлим одсутност свега

И топло ми је око срца гладног,
а што мање имам, ја, озебло дете,
за грам сам духом тежи.