Куда јурцаш, куда ‘иташ,
Што ти тако јарко треба?
Да ли себе икад питаш?
Недостаје ли ти бар дјелић ведрог неба?

 

Жудиш за славом, желиш да си виђен,
На све си спреман, само да зарадиш.
Пожелиш ли некад до села да сиђеш,
Корјена ради, старе да обиђеш?

 

Нема среће у бетону сивом,
У зградама сатканим од туге и бола,
Вапиш да се бар на трен осјетиш живо,
И почнеш свој живот изнова.

 

Грађанине, дијелу свијета,
У теби живи још она паланка,
И кад велим ти ово, знам да ти смета,
Што у теби још тиња огањ села, без престанка.