ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Јуче је, рано поподне, овим просторима Србског Баната протутњала непогода.

(Одмах да разјаснимо: погода је светлост, светла страна природе, а непогода тама, тамна страна природе.)

Тамне, бесовске силе, у виду вртлога и вихора, ломиле су, кршиле, рушиле, чупале, дизале увис и витлале собом кроз села и поља све што би на својим тамним путевима захватале.

Док сам, кроз прозор из собе, посматрао то мрачно витлање, урлање и завијање, видео сам како се, унутар самог средишта вртлога и вијора, води жестока битка између светлих духова и опаких бесова.

Наш моћан, разбарушен и дичан орах – то сам из свог унутарњег бића смирено сазерцавао – све време је плесао свој ратнички плес на вртлозима и вијорима и, чинило се у неким тренуцима, као да ће свакога часа да узлети и полети небу под тмасте, црне и олујне облаке.

Благодарећи Стрибору и његовим светлим помагачима – који су се, уистини, жестоко тукли са црним бесовима – поштеђен је наш врт за тиховање, поштеђен и сачуван орах,  две прекрасне липе, као и све воћке у нашему врту.

Без Стриборове милости – осећам то, и знам – ништа од тога не би било сачувано, јер су свуда уоколо – како у селу тако и у вилинским гајевима – ишчупана, поломљена и покршена многа и већа и мања дрвета.

Не имадосмо струју и воду све до овога часа, јер црни бесови и воде рат воде против светлости и живота, а то су струја и вода.

Но, црним бесовима, паразитима и рептилима већ истиче време на Мидгарду, зато и јесу тако бесни и гневни у овоме трену вечности, јер знају, да их, за кратко, нигде више неће бити.

(У Великом Гају, 18. рујна 7526.)